Lice se uvek menja u iscekivanju.
U trenutku pre dogadjaja, covek moze da predvidi sopstveno desavanje samo ako ga je pre toga pozeleo. Zelja i desavanje su prosta potreba da se bude.
Kada se covek desava univerzum dobija milion oblika.
Zato covek raste ili stoji u mestu.
Treba imati zelju za odrastanjem i otvaranjem novih horizonta.
To je peti zid duse.
To je ono mesto gde san susrece zivot i u kome je zivot sam po sebi dovoljan da bude.
Kada ne postoji potreba za novim desavanjima peti zid duse spava na nekom jastuku.
Na njemu ima sara iz proslosti i blede konture buducnosti.
Ima oziljaka, bora, po neki zaletan san u vazduhu, po neko propusteno cekanje, mnogo licnih vagona sa zaboravljenim koferima, mnogo zaboravljenih ljudi i onih ljudi
koji ce tek doci.
Peti zid duse pamti sve sto je naizgled zaboravljeno i ostaje cvrst za sve sledece dogadjaje.
Da glava ne pati toliko od sledeceg udara.
Proslo je mnogo godina od poslednjeg susreta.
Kad smo se razisli on je rekao da ide da se zaljubi.
Danas, posle nekoliko unutrasnjih odrastanja(nezno prkoseci sopstvenom vracanju)
stavio je glavu na moje rame.
-Jel znas sta je ljubav?
-Mnogo toga- odgovorila sam nasmejano
-Ljubav je prosto poklapanje-smeje se
-Poklapanje?
-Da, kada nadjes mesto za svoju glavu.
On je otisao iz ovog grada da bi se ponovo zaljubio.
Pricao je o novim stvarima, mestima i novim ljudima koji su mnogo toga probudili u njemu.
Pricao je o lakoci zivota. Za proste mehanizme pripadnosti i covekovu potrebu za deljenjem.
Njegova filozofija zivota je tako laka i jednostavna.
-Covek mora da podeli sebe. Drugo je nevazno. Kada se delis sa istinskim osobom i na
istinski nacin, stvari koje se uz put desavaju su samo potvrda pravilnosti u kojoj se
zivot razvija. Ne pitas za nista. Zivis momenat.
Zato covek mora da prepozna sopstveni pravi trenutak, koliko trenutci koji slede da
dobiju opstu smisao.
Ovo je bio neki drugi muskarac. Muskarac koji je vratio veru u zivotu.
-Zato sam otisao. Da se zaljubim. A naucio sam da volim sebe dovoljno da bih voleo sve
ono sto nosi novi dan.
Gledala sam ga ljubopitno.
U zenicama mi se otvaralo mnogo pitanja.
Da li covek treba da ode toliko daleko od svega svog da bi nasao ono sto mu treba?
Svaki covek nalazi i zivi "svoje" tamo gde treba da bude.
Ljudi se desavaju sa jednakim intezitetom i na Severnom polu i u najlepsim gradovima
na svetu.
Treba da budu ti ljudi. Samo ti ljudi.
-Srecan si- prosaputala sam nasmejano
-Prestao sam da sanjam i poceo da zivim. Najbolje se zivi sa onim ljudima koje pozelis
u nekom snu. Uvek dodju, veruj mi.
Interesantno je bilo sta mi je sve ispricao jos za peti zid duse.
Sve je stvar percepcije.
U svakoj zelji covek ispunjava i neciju drugu zelju, za njega sasvim nepoznatu.
Na petom zidu duse zelje se pisu sa mi.
