Lice

I moral mora da se nasminka, jer na kraju dana se samo on nosi na licu, pa zato satima skrivam mazohisticke podocnjake svoje ljubavi.
Pokrivam ih sa nekoliko slojeva covecnosti i emotivnosti, pa dobijam lice porcelanske lutke ostavljena negde visoko na polici sa precenjenim stvarima.
Nedostaje mi moje lice, ali stvari koje nikad nisi ni imao ne mogu da ti nedostaju.
Moze ti se samo povrediti fantazija, a za fantaziju uvek nalazis neku izmisljenu sliku nekog novog, mozda i pozajmljenog sveta.
Uvek se nadje neko da ti pozajmi svet, bar na jednu noc, koliko da ima dusa gde da ti se odmori.

Bila sam na mnogo mesta. Mnogo ljudi. Ucila sam kako se neguje lice.
Znas, na kraju dana covek uvek legne sam.
Moze spavati sa nekim, ali leze sam.
I tad, u snu izlazi ono lice koje treba da bude jedno jedino.
Ja sam sakatila svoje lice sa stvarima koje sam imala i koje nikada nisam imala.
Sad shvatam da svaki covek ima samo jednu zelju: Lice da mu bude sakato od osmeha.

Drvena prica. Svako moze da bude Pinokio.
Drveno lice. Nije vazno da li je ljudsko. Nekad je najgore da ti je lice ljudsko.
Nekad je najgore da budes covek.

Kako da stavim novo lice?
Sigurna sam samo u svoje usne. Nekad ih toliko grizem, toliko jako da puno krvare.
I nema nikog da mi kaze da izgledam lepo.
Cak i ljudi sa ruznim licem nekada tvrde da izgledaju lepo, isto kao sto zene nekada zvuce
kao muskarci, ili muskarci vriste kao zena koju siluju.
Tako i ja silujem nepravdu na mom licu koju sam samoj sebi nanela.
Zatvorena u svojim ustima. Usne sa pricom. Sa savrsenom dikcijom.
Sa savrseno belim zubima.
I ne brinem se za nista. Verujem u ono sto mi odgovara.
Dok opet ne pomislim na svoje lice.