Krenuli smo.
Ti prema meni i ja prema sebi.
Ti si stigao, a ja sam zaboravila na koliko mesta moja dusa sanja za nepoznatim.
Na koliko samih mesta.
Ti si dosao. U meni je puknuo zivot. S’ krvlju. S’ pljuvackom.
Zalepila sam ti trepavice kao da su jeftina stakla i zaboravila sam kako se zove odsjaj tvojih ociju.
Ti si nasao senku. Pojeli smo je. Sakrili smo se od izgaranja i od Sunca koje boli.
Videla sam jednu vodu. Pustila sam ti je iz ociju i zaustavila je ispred usana koliko da ti ne poraste ruzna rec.
Ma, propustila sam sve moguce istine.
Odavno gledam svet:zatvoren u izmisljenom poljupcu, pretvoren u zelju koja ceka dan.
Ti u tom danu.
Ja nad zeljom.
Ona je jaca od mene.
I nemam sta da kazem danu koji me namerno zaobilazi. Pred strahom smo svi isti.
Tresu mi se suze. Gutam ih. Ti si u njima.
Trebas mi reci:dan ce imati drugi dan. Ja cu cekati.
U medjuvremenu cu pisati o danu kada su mi umrle pesme. U nekom medjuvremenu.
Gde je stigla moja tuga u tuzi? Gde su otisla neba, zvezde i utehe?
Meni je umrlo jedno dete.
Jedno dete sa telom ratnih ljubavi i sa ocima stare zene.
Ja sam ta zena.
I to mrtvo dete.
