Gospodjica Zec

Ako me pogledas u oci...

27.04.2013.

Dodjavola

Ja se nisam ubila, pokusavala sam, nije uspelo, ostao je osecaj "litnosti"
("Sala" Kundere za znacenje reci) i uzasni teret.
Nereazresena osecanja.
I nagovestaj Apsolutne srece. To se nemoze prepricati ovozemaljskim recima, taj prokleti osecaj blazenstva i topline, kad padas padas padas i....to moze biti ljubav, ljubav prema sebi... osecala sam se obgrljeno sa svih strana... toplo i ususkano...
na kratko...uvek samo na kratko. Godinama na kratko.

Svejedno, zivot ide tako kako ide i ja se necu ubiti iz jednog jedinog razloga: ja sam VEC MRTVA.
To sam shvatila pre godinu dana i nekako sam pokusavala da suprimiram taj osecaj i da ga tumacim kao lazan, da sramno upotrebljavam izgovore tipa "pun mesec" "PMS" i slicne bljutavo ovozemaljske stvari...ali ne.
Nije to prolazno, nije to uslovljeno vremenskim ili hormonskim promenama, ne...
To sam ja.
Ja sam umrla.
Ne znam tacno kada. Ne znam tacno ni kako.
Moj muskarac mi je isto umro.
Postoji neko telo koje se krece.
Nikada nije tu bilo ljubavi.
Nijedan poljubac nije bio lep.
Tj svaki je bio ODVRATAN,na ivici silovanja. On to ne ume da radi.
Dakle, moj porodicni zivot, ono sto je valjalo, ono sto je moj doktor nazvao "Zivot je pobedio!"
Sve je to FALSIFIKAT.
I ja sam na kraju podlegla hronicnoj bolesti i umrla.

Postoje uspomene na kontejnere prepune mojih dnevnika, prica, pesama, belezaka iz osnovne skole,  crteza sa casova likovnog, herbarijuma, susenog cveca...
Ruza koje sam dobila nekad davno od bivseg decka ... jednom samo... sve sam bacila kad sam pocela da se potucam i selim.
Ne mogu da slusam...
I ne mogu sve da izvucem na povrsinu.
Ja sam PREVISE teska, za bilo koga, ja sam previse teska.
Moja proslost i sadasnjost se mesaju u tolikoj meri da nema nikakve nade da se izvucem i kazem "mogu ja bolje"ili "zivot postoji".
Ne postoji.
Moj zivot NE POSTOJI.


Necu se ja ubiti, necu sebi naskoditi, necu seci vene ili se samopovredjivati,  mada bih jako volela da ja mogu umesto svih ljudi koji to rade, da preuzmem  to na sebe....
mene ne bi ni bolelo,
ne bi me ni radovalo,
a njima bi bilo lakse...

Pomazem sebi tako sto vadim svoju glavu iz govana pa je onda dublje nabijam, zivim za tri sekunde uzdaha sa primesama govnjivog smrada.
Nikada se necu oprati.
Muka mi je i zelim da povratim.
Ovog puta ne zbog svega sto osecam, niti zato sto moja glava ne moze da izdrzi pritisak da sebi ne zarije prst u mozak.
Osetila sam izdaju sa svih strana.
Zao mi je sto nije moglo doci do efekta iznenadjenja,
ali ipak osecam efektivnu vrednost toga, iako ne kapiram njenu kompleksnu vrednost.
Boze moj.
Ta stvar je ipak previse prosta i bez te imaginarne jedinice.
Psovala bih,ali sam rekla sebi da cu se ponasati kao dama.
Znajuci sve vec unapred, da, ja nazovi bezosecajna, prizivala sam sve moguce nacine da mi se
ujebe nesto u oku kako bih pustila suzu.

26.04.2013.

Peti zid

Lice se uvek menja u iscekivanju.
U trenutku pre dogadjaja, covek moze da predvidi sopstveno desavanje samo ako ga je pre toga pozeleo. Zelja i desavanje su prosta potreba da se bude.
Kada se covek desava univerzum dobija milion oblika.
Zato covek raste ili stoji u mestu.
Treba imati zelju za odrastanjem i otvaranjem novih horizonta.
To je peti zid duse.
To je ono mesto gde san susrece zivot i u kome je zivot sam po sebi dovoljan da bude.
Kada ne postoji potreba za novim desavanjima peti zid duse spava na nekom jastuku.
Na njemu ima sara iz proslosti i blede konture buducnosti.
Ima oziljaka, bora, po neki zaletan san u vazduhu, po neko propusteno cekanje, mnogo licnih vagona sa zaboravljenim koferima, mnogo zaboravljenih ljudi i onih ljudi
koji ce tek doci.
Peti zid duse pamti sve sto je naizgled zaboravljeno i ostaje cvrst za sve sledece dogadjaje.
Da glava ne pati toliko od sledeceg udara.

Proslo je mnogo godina od poslednjeg susreta.
Kad smo se razisli on je rekao da ide da se zaljubi.
Danas, posle nekoliko unutrasnjih odrastanja(nezno prkoseci sopstvenom vracanju)
stavio je glavu na moje rame.

-Jel znas sta je ljubav?

-Mnogo toga- odgovorila sam nasmejano

-Ljubav je prosto poklapanje-smeje se

-Poklapanje?

-Da, kada nadjes mesto za svoju glavu.

On je otisao iz ovog grada da bi se ponovo zaljubio.
Pricao je o novim stvarima, mestima i novim ljudima koji su mnogo toga probudili u njemu.
Pricao je o lakoci zivota. Za proste mehanizme pripadnosti i covekovu potrebu za deljenjem.
Njegova filozofija zivota je tako laka i jednostavna.

-Covek mora da podeli sebe. Drugo je nevazno. Kada se delis sa istinskim osobom i na
istinski nacin, stvari koje se uz put desavaju su samo potvrda pravilnosti u kojoj se
zivot razvija. Ne pitas za nista. Zivis momenat.
Zato covek mora da prepozna sopstveni pravi trenutak, koliko trenutci koji slede da
dobiju opstu smisao.

Ovo je bio neki drugi muskarac. Muskarac koji je vratio veru u zivotu.

-Zato sam otisao. Da se zaljubim. A naucio sam da volim sebe dovoljno da bih voleo sve
ono sto nosi novi dan.

Gledala sam ga ljubopitno.
U zenicama mi se otvaralo mnogo pitanja.
Da li covek treba da ode toliko daleko od svega svog da bi nasao ono sto mu treba?
Svaki covek nalazi i zivi "svoje" tamo gde treba da bude.
Ljudi se desavaju sa jednakim intezitetom i na Severnom polu i u najlepsim gradovima
na svetu.
Treba da budu ti ljudi. Samo ti ljudi.

-Srecan si- prosaputala sam nasmejano

-Prestao sam da sanjam i poceo da zivim. Najbolje se zivi sa onim ljudima koje pozelis
u nekom snu. Uvek dodju, veruj mi.

Interesantno je bilo sta mi je sve ispricao jos za peti zid duse.
Sve je stvar percepcije.
U svakoj zelji covek ispunjava i neciju drugu zelju, za njega sasvim nepoznatu.
Na petom zidu duse zelje se pisu sa mi.

23.04.2013.

Mnogo da bi bilo malo

Jedna ljubav i jedan svet su teski koliko i jedan ceo zivot.
Ljubav u svetu i svet u ljubavi stvaraju par za koji nema nebo koje nije dovoljno sjajno ili dovoljno tamno: Kad ljubav tamni svet sija, a kada svet sija i ljubav sija sa njim.
U jednom svetu i u jednom zivotu covek jedino ima potrebu za jednu ljubav.(tako kazu)
Od jedne ljubavi i svih njenih lica, pojava, grimasa, srecnih trenutaka, tuznih trenutaka,
momenata cekanja, dolazenja, zagrljaja, tegoba i olaksanja.
Ljubav uvek kosta onoliko koliko bi trebao da kosta gram srece u zlom casu samo zato sto svi zli trenuci treba da se nose isto kao i lepi trenutci, zato ta pusta ljubav nikada ne moze biti ulica u jednom pravcu. Jebi ga.
U ljubavi i prema ljubavi se vraca samo zbog odrastanja, a u odrastanju se lepo stari.
Lepe su to bore. Ali koliko boja ima ljubav? Koliko je ostvarljiva?

Desilo se jednog teskog ponedeljnog jutra dok sam otvarala balkonska vrata.
Probudio se i sa svom pospanoscu ovog sveta  jedva je ispravio svoje telo na krevet.
Pogledao me je u oci.
-Koliko je sati?-pita
-Nesto posle devet-odgovorila sam i izasla na terasu
Tmurno jutro. Tesko sam disala. Trljala sam dlanovima oci ne bi li dosla k sebi.
-Jel cemo ici?- pita
-Hocemo- odgovaram
-Kao da uopste nisam ni spavao- ponovo je legao
-Kao da nije proslo 4 godine- rekla sam i usla u sobu
Pogledao me je direktno u oci i u istom trenu kao da se sasvim rasanio.
-Cetri godine-  prosaputao je

Bile su to cetri godine. Cetri godine zaboravljanja. Cetri godine nemoci da se pisne.
Celih cetiri godine praznine. Rupa. Cetri godine okova.

Ustao je iz kreveta i otisao do toaleta. Skuvala sam kafu.
Popili smo je u tisini.
Usli smo u auto, zastao je pored prve cvecare. Buket belih ruza.
Ponovo je stao na jednom parkingu i okrenuo se prema meni i rekao:
-Kao da nije prosao ni dan.
Pogledali smo se u oci. Oboje sa suzama u njima.
Izgledao je kao da nikada nije ni prestao da place. Nisam prestala ni ja.
Plakali smo na svoj nacin oboje.

-Ni dan. Isto je.- odgovorila sam
-Isto me boli. Sasvim isto-  rekao je i izasao iz automobila.
Presla sam dlanom preko ociju i pogledala preko stakla.
Izgledalo je kao da neko odlazi u zagrljaj svojim snovima koji su prestali da postoje. Kao da sam gledala samu sebe.
-Jel je moglo da bude drugacije?- upitao me
-Nije moglo.
Zagrlio me je. Ruze su se vec zaledile od tezine dana,kao kamnecici da se udaraju medjusobno.

Dah mi je hladan i prazan. Ne postoji nista drugo osim umora.
Umorna sam da se mazimo po obrazima i da obecavamno jedno drugom neko srecnije vreme.
Nikad se nije dogodilo to vreme. Ja i on smo se mimoisli sa srecom bezbroj puta.
Kasno je. Ostaje samo da boli. Da me boli hladan dah na usnama.
Imala sam samo njega i nista dobro nije ispalo od toga. A htela sam da bude.

Uzela sam jedan kofer i stavila sve sto mi treba.
Mnogo je da bi bilo malo. Ceo zivot i cela ja.
Niknuce na novom mestu.
Zaustavlja me i prica o ljudima koji se vole celog zivota.
-Mislio sam da smo ja i ti bas ti ljudi.

Sada znam da celog zivota voleti znaci celog zivota se odricati.
Ova ljubav nije bila nista drugo nego odricanje. A ne mogu se odreci sebe.
To ne.

23.04.2013.

osvrt

Nezno i tiho hodam na prstima po tankom konopcu.
Necujno.
Balansiram izmedju juce i sutra.
Danas ne postoji dok sam na konopcu.
*****
Dolazis mi u san kao marmelada na vruc hleb i toplo te razmazujem, lizem prste jedan po jedan
dok isparuju note mirisa.
****
Jorgan-tunel za sklapanje po potrebi.
Rasklapao si me i sastavljao ispod tog izmucenog jorgana.
Nikada nisam vrisnula od zadovoljstva.
****
Umiranje "ljubavi" je pocelo bolno.
Odpozadi.
Sa stenkanjem i dlanom preko usana.
Cigla-precutkivanje. Cigla-cutanje. Cigla-inat. Cigla-precutkivanje.
*****
Kada mi ne ide razgovor sa tobom bacam pogled u predgovor i znam da cu u epilogu dospeti
libreto, a ti ces zaliti.....Zalis li?
Jaaaakoooo. Zao mi je.
Bas smo lep osvrt napravili.

01.04.2013.

Strah od letenja

Zatvorenim krilima se ne leti nigde.
Niti se voli zatvorenim srcem.
Sa zatvorenim krilima se pada na glavu.
Zbog zatvorene ljubavi se umire svaki dan.
Strah od letenja je posledica straha od padanja. Strah od ljubavi je posledica od straha da se deli.
Leta se sa dva krila. Sa jednim se jedva balansira.

-Mislis mozemo ovako zauvek- pitao me je dok smo stajali zagrljeni

-Ne verujem u zauvek. Verujem u sada.- odgovorila sam

-Imamo sada.- kaze dok me mazi po licu

-Uvek cemo imati sada- sapnula sam i poljubila mu dlan

Danas zelim da poverujem u svoju laz, zato sto u jednom juce ja sam izgubila svoje
danas.
Strah me je da letim.
Strah od letenja je posledica straha od padanja.
Imam oziljke po celom telu i ne mogu nikog da imam u zatvorenom srcu.

Gospodjica Zec
<< 04/2013 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930